Kad god ču­jem ri­ječ sud, pr­va aso­ci­ja­ci­ja ko­ja mi se ja­vlja je Ha­ški sud. Po­što ga iz du­bi­ne du­še do­ži­lja­vam kao zlo­či­nač­ki, ja­sno je ka­kvu re­ak­ci­ju i ka­kvo sta­nje ta aso­ci­ja­ci­ja iza­zi­va u me­ni. Po­red od­boj­no­sti i ne­mi­ra, vr­lo sam sklo­na da bu­dem i agre­siv­na i ubo­ji­ta. Na­rav­no, sa­mo u svo­joj ‘’pi­sa­ni­ji’’, jer ta­mo naj­če­šće vo­lim da ‘’po­go­dim’’.
Da­kle, Ha­ški sud je na mo­joj ‘’po­tjer­ni­ci’’ pr­vi na re­du, i vje­ru­jem da će kad-tad iza­ći pred li­ce prav­de. U svo­joj ba­ha­toj i la­žnoj isti­ni kri­je se nje­go­va li­ce­mjer­nost i pot­pu­no od­su­stvo re­al­no­sti. Svi od­lič­no zna­mo (osim onih ko­ji to ne­će), ko je nji­ho­vim sram­nim pre­su­da­ma naj­vi­še stra­dao, a ko ni­je, a mo­rao je! Su­di­ti dru­gi­ma, s jed­nim je­di­nim ci­ljem, da se osu­de bez ar­gu­me­na­ta, ne­ma oprav­da­nja ni u jed­nom za­ko­nu svi­je­ta, pa ni u ovom mom, za­ko­nu ži­vot­nih vri­jed­no­sti.
Ne­mam oprav­da­nja za onog čo­vje­ka, ko­ji je kao za­pe­ta pu­ška uvi­jek spre­man da ‘’ras­pa­li’’ po dru­go­me. Nje­mu ne­ću da su­dim, jer bih ti­me sta­la na nje­go­vu stra­nu, a to bi me ne­mi­nov­no uči­ni­lo iz­daj­ni­kom i sop­stve­nih ri­je­či i opre­dje­lje­nja. Osta­ću na stra­ni do­bro­na­mjer­no­sti i to­le­ran­ci­je, ali ću za­ma­hom svog ‘’bi­ča’’ po­ku­ša­ti (uglav­nom uspi­je­vam) da ta­kvog čo­vje­ka ‘’pot­ka­čim’’ ta­mo gdje je naj­ta­nji. A to je nje­gov na­do­bud­ni ego. Na­rav­no da on na­sta­je iz ne­si­gur­no­sti i da su mu ko­ri­je­ni du­bo­ko u ku­ka­vič­lu­ku. Otud i po­tre­ba ovog ‘’stra­šnog su­di­je’’ da kri­ti­ku­ju­ći i pre­su­đu­ju­ći dru­gi­ma sa­kri­je svo­ju ne­moć i bez­vri­jed­nost.
Ne po­sto­ji čo­vjek ko­ji je sa­vr­šen. Ne po­sto­ji ni onaj ko­ji je ap­so­lut­no do­bar, kao ni ap­so­lut­no zao. Sa­svim do­volj­no da bi se shva­ti­lo da je su­di­ti dru­gi­ma i ne­za­hval­no i ne­po­treb­no. Na­rav­no, i vr­lo ne­hu­ma­no. Me­đu­tim, ta­ko ne mi­sle upra­vo oni ko­ji ni­šta ne da­ju, već sa­mo oti­ma­ju. Ne­ma ja­sni­jeg po­ka­za­te­lja ka­kav je čo­vjek od ono­ga šta go­vo­ri o dru­gim lju­di­ma. Ta­kav čo­vjek za­pra­vo go­vo­ri o se­bi i o svo­jim ne­do­sta­ci­ma, ka­ko u mi­sli­ma i ri­je­či­ma ta­ko i u po­stup­ci­ma. Ta­kav čo­vjek ne na­la­zi za dru­ge li­je­pu ri­ječ, za­to što je u se­bi ne že­li i ne mo­že da je pre­po­zna. Na­rav­no da je su­je­ta nje­go­va vjer­na ‘’dru­ga’’ ko­ju kao vr­lo pro­ždr­lji­vu i ne­za­si­tu on mo­ra na­hra­ni­ti. A to ra­di upra­vo sta­vlja­ju­ći dru­gi­ma om­ču oko nji­ho­vih po­stu­pa­ka. Ne pod­no­si taj stra­šni su­di­ja ni­ka­kve uspje­he dru­gog čo­vje­ka i za nje­ga će on uvi­jek bi­ti okri­vlje­ni. I to uvi­jek pr­vog ste­pe­na. Mno­go su ‘’va­žne i sna­žne’’ te su­di­je tu­đeg vla­sni­štva, pa u svo­jim ko­nač­nim pre­su­da­ma po­ka­zu­ju svu po­di­vlja­lu strast za po­ni­ža­va­njem i psi­hič­kim ugnje­ta­va­njem, pra­va dru­gih.
Iz­re­ka en­gle­skog fi­lo­zo­fa Ro­dže­ra Bej­ko­na: ‘’Jed­na ne­pra­ved­na pre­su­da na­pra­vi vi­še zla ne­go mno­gi ne­pra­ved­ni po­stup­ci’’, na do­bar na­čin osli­ka­va su­šti­nu ove po­ja­ve. Ta­ko­đe, vo­lim i onu na­rod­nu, ko­ja ‘’ga­đa’’ u su­šti­nu- ‘’Ti vi­diš trun u oku dru­gog, a ne vi­diš bal­van u svom oku.’’ I upra­vo je ovaj su­di­ja, s ko­jim se da­nas ‘’dru­ži’’ moj ‘’bič’’, ne­ko ko sa­vr­še­no od­go­va­ra ovom ‘’bal­va­nu’’.
‘’Stra­šni’’ su­di­ja je ne­ko ko ne za­slu­žu­je ni pa­žnju ni po­vje­re­nje. Oni ko­ji mi­sle kao ja, si­gur­na sam da zna­ju da se tru­dom, že­ljom i vo­ljom vi­di i na­la­zi ono do­bro u čo­vje­ku. Ako ta­ko po­stu­pa­mo, osje­ća­će­mo se bo­lje i za­do­volj­ni­je.
Za­to, dra­gi mo­ji, ski­ni­te sud­ske odo­re, spu­sti­te sud­ske če­ki­će. Ima u dru­gom čo­vje­ku i te ka­ko onog što je vri­jed­no po­hva­le. Ka­ži­te mu to i po­dr­ži­te ga. Ja to upra­vo či­nim. I ja i moj bič, jer onaj ko­ji uvi­jek dru­go­me su­di je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek